Претпоставља се да реч ћилим потиче од персијске речи гилим, која је код Срба ушла у употребу посредством Турака. Означава вунену тканину с кудељном, памучном или вуненом основом која служи као простирка, прекривка, покривка за лежај, застирка на поду, прекривач за клупе, али и за коње, изузетан украс за зид, огртач по хладном времену.
Традиција израде ћилима дуга је неколико хиљада година. Некада коришћени као заштита од хладноће и прашине, временом су постали прави уметнички предмети. Прављени су и коришћени на територији данашње Турске, на Балкану, Кавказу, у Ирану, Авганистану, Пакистану, централној Азији, у северној Африци, …
Ћилим је имао широку примену у свакодневном, празничном и верском животу у сеоским домаћинствима, али и у градским кућама, па и на дворовима, пошто је и међу најбогатијима био високо цењен као декоративна тканина.
Ћилим је имао важну улогу и у друштвеном животу. Тако је у свадбеним обичајима био најлуксузнији део младиног мираза, а користио се и као посебно скуп и значајан поклон, чак и високим државницима и угледним личностима.
Крајем XIX и до половине XX века ћилими су се код Срба често користили на јавним политичким скуповима, и тада су и попримили значење националног симбола.
Најјачи ћилимарски центар у Србији био је у Пироту. У производњи ћилима у пиротском крају учествовало је некад и до две трећине жена способних за рад.
Под утицајем пиротског ћилимарства, ћилими убрзо почињу да се израђују и у другим центрима у Србији. За квалитет производа и своју оригиналност пиротски ћилим је на сајмовима широм света добио велики број признања и медаља.
Ћилимарство је понекад заиста и уметност. За квадратни метар пиротског ћилима потребно је месец и по дана рада. Пиротски ћилим се ради ручно – на исти начин као пре 400 година. Кажу да је сваки ћилим јединствен и непоновљив – као отисак прстa. Зна се да су шаре на ћилимима смишљале саме ткаље како би се знало који је чији рад.
Орнаментика на пиротском ћилиму је увек геометријска (стилизована птица, цвет, гугутка или предмет из непосредне околине ткаља). Најчешће коришћени облици били су гуштер, пламен, птиче, шкорпион, јеленак и гугутка, а биљни мотиви су разгранато дрво, ђулови (руже) у више варијанти, нарови, венци (пресек цветова уплетених у венац), цвет (каранфил, „свекрвин језик“, лала, ружа метлице). На пиротском ћилиму преовлађује црвена боја у више нијанси – од светлоцрвене до боје труле вишње. Често су заступљене плава и зелена, а од средине XIX века у употреби је бела (до тада је коришћена „лукова“ – драп боја). Посебно важна особина пиротских ћилима је да шаре исто изгледају и са лица и са наличја.
Кажу да ћилими због природних материјала од којих су направљени и због посебних шара помажу умиривању нервозе. Ћилими трају и по двеста година и у многим породицама су се наслеђивали из генерације у генерацију.
Прво ћилимарско друштво основано је 1886. године. Тада су пиротски ћилими први пут и приказани европској и светској јавности на Светскојизложби у Бечу.
Светска изложба у Шангају 2010:
Српски павиљон међу најлепшима на изложби у Шангају
„Живописни павиљон Србије, чија је фасада с мотивом пиротског ћилима налази се у непосредној близини павиљона Европске уније, Шпаније, Немачке и Швајцарске.
Српски павиљон је прожет вековним сударањем и мешањем култура и старих европских цивилизација на нашим просторима. Према ставу аутора, српски град је сличан традиционалном српском ручном занату – ткању, чији процес симболизује симбиозу, хармонично стапање старог и новог.“