Реч погача потиче из италијанског језика (focaccia). У српском језику се одомаћила још у средњем веку. А од нас су ову реч преузели Турци и задржали је до данас. Налази се у свим балканским језицима, па и у мађарском (Pogácsa) и немачком (Pogatscherl).
Некада се под погачом подразумевао округао и пљоснат пшенични хлеб од бесквасног теста, који се пекао у пепелу на огњишту. Данас се овим именом назива и врста колача у облику округлог хлеба од финог белог брашна, маслаца и јаја. Кад се у српској изреци каже да неко „преко хлеба тражи погачу“ – то значи да није задовољан оним што има.
Од давнина су со и хлеб представљали симбол гостопримства код Срба, јер се сматрало да свака, па и најсиромашнија кућа, увек располаже хлебом, сољу и водом – „да има чиме да дочека путника намерника“. Зато се до данас задржао обичај да се гост послужи прво сољу и хлебом, па тек после осталим „што је Бог дао а домаћин спремио“. Кад се може, за госта се спрема најукуснији хлеб – погача. Погача се обично не сече, него се ломи.
Гостопримство нашег народа води порекло из прадавних времена, када се веровало да непознати гост може бити неко божанско биће или дух неког умрлог претка или, уопште, особа натприродне снаге. Због тога су непознате особе – путници намерници дочекивани у свакој кући са великим почастима и гошћени што је могуће боље, а све у циљу да им се кућа не замери. Пре свега на трпезу су изношени погача и со.
Касније, по прихватању хришћанства, обичај гостопримства добио је искреније и милосрдније облике. Обичај дочекивања и гошћења путника намерника постепено се претворио у дочекивања из милосрђа: ако је неко гладан, нахрани га; ако га гоне, сакриј га; ако је слабо обучен, одени га; ако је рањен, превиј га, помози нејаком, болесном, прогоњеном, не питај шта је, ко је, и одакле је, већ гa угости и помози, а „Бог ће ти платити“ за то.
Узор свим хришћанима био је остао један догађај забележен у Библији, у Старом Завету.
Три непозната путника дошла су у дом остарелих побожних људи Аврама и Саре. Они су их дочекали најбоље што су могли. Испоставило се да су тројица заправо Божји анђели који су Авраму и Сари обећали да ће добити сина и да ће кроз њега многи постати наследници Аврама, оданог Богу. Тако је и било. Овај библијски догађај често се представља на иконама и фрескама баш као „Гостопримство Аврамово и Сарино“. На столу пред анђелима се обавезно слика погача (хлеб).
Гостопримство је временом постало једна од препознатљивих особина српског народа којом су се Срби посебно поносили. И данас Срби у испољавању гостопримства осећају посебно задовољство. А изношење пред посебно драге и уважене госте погаче и соли симбол је предавања целог свог дома госту.
Погача је од давнина имала и неке обредне улоге. Званице се код Срба позивају на свадбу погачом и ракијом (вином) у буклији (врста чутуре). Жени која се породила доносили су погачу на дар, за све празнике спрема се по погача. Некада док је владала страшна болест куга, месила се и за кугу погача – да би је „умилостивили“.
РЕЦЕПТ ЗА САВРЕМЕНУ ПОГАЧУ:
1,5 кг брашна
1/2 кашичице соли
1 кашичица соде бикарбоне
1 јаје за премазивање
млака вода по потреби
Брашно сипајте у посуду за мешење, направите у њему удубљење и сипајте у њега соду бикарбону и со. Доливајући постепено млаку воду, најпре замешајте, а затим замесите тесто нешто тврђе него за обичан хлеб. Тесто добро изваљајте на дасци за мешење и обликујте у округлу погачу.
Подмажите плех и спустите у њега погачу, притискајући је благо руком. Узмите виљушку, па њеним врхом прободите погачу на више места по површини. Тамо где прободете, притисните предњим делом зупца виљушке тесто да се на њему оформе шаре типичне за српску погачу. Сада погачу премажите по површини размућеним јајетом и ставите у зарејану рерну. Температура треба да је нешто мања него за лепињу, али већа него за хлеб. Када погача добије златномрку корицу, извадите је из рерне и увијте у чисте салвете.
Служите је топлу уз српски бели сир или кајмак. Изнесите целу пред оне који су за столом и понудите им да је сами изломе и једу без употребе ножа.