Јелек, антерија и опанци, по томе се знају Србијанци гласи стих једне од популарних новијих народних песама. Он говори о старим, данас заборављеним, а некад неизбежним елементима народног одевања. Најчешћи делови народне ношње код Срба били су: прслук, гуњ, фермен, антерија, зубун, долактеник, тканица, чакшире, долама, дизлук, јечерма, џемадан, минтане, јелек, џубе, фистан, шалваре и опанци.
Женска одећа је – поред дугачке кошуље – неизоставно укључивала ткани вунени појас и прегачу, са лепо компонованим мотивима и бојама. Српске домаћице су носиле дугачке прслуке, као и хаљетке или хаљине– обавезно са дугим рукавима. Мушку ношњу су карактерисале узане панталоне – чакшире или, понегде, пространи пеленгири – панталоне са широким нешто краћим ногавицама. Тканица – ткани појас разних боја – био је обавезан и код српских домаћина. Сваки крај је имао свој карактеристичан крој јелека, који се разликовао по шарама, везу, облику, материјалу и осталим детаљима. Јелек, мушки и женски, носио се око груди, а обично је био од плиша, сукна или чоје, са разним везовима и украсима – гајтанима, који су указивали и на имућност породице.
Антерија је врста старинске хаљине дугачке до ногу, са дубоким изрезом на грудима и са са дугим, спреда отвореним рукавима. Изглед ове хаљине од струка наниже је звонастог облика. Израђивала се од разних материјала – памука, свиле, сомота и броката – а златни вез на свили или сомоту се сматрао раскошним. Мајстори који су производили антерије звали су се терзије.
Тканица је била врста појаса која се добијала ткањем, обично од вуне, са разним украсима и детаљима у боји. У Црној Гори појас се називао «каница», а мушкарци су испод њега имали кожни појас силав, намењен ношењу оружја.