Главу дајем, Крајину не дајем чувене су речи најпопуларнијег јунака из Првог српског устанка, Вељка Петровића. Вељко је рођен у селу Леновац, у Црној Реци, крај Зајечара. У хајдуке се одметнуо пошто је убио двојицу Турака који су му напали сестру. Био је у чети Станоја Главаша, а потом и смедеревског војводе Ђуше, затим и код Вујице Вулићевића. Од почетка се бори у Првом устанку. Учествује у ослобађању Београда и у многим биткама по Србији. Брзо се прочуо по ванредној храбрости, за коју је одликован златним руским орденом, али и по прекој нарави, због које се није слагао ни са једним старешином, па ни са Карађорђем. Крајински војвода је постао 1811. и тада је упућен у Неготин, у Крајину. Велики бојеви око Неготина почели су 1813, опсело га је 16000 Турака. Вељко гради шанчеве, подиже куле. Кад је понестало муниције, скупили су калајне ствари по Неготину и претапали их, а из топова су испаљивали и метални новац. Даноноћно је обилазио своје борце и храбрио их. Кажу да се уз Вељка борила и његова жена, Чучук Стана. После двадесетак дана одбране, 20. јула ујутро, топовско ђуле га је погодило посред груди. Брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве. После погибије Хајдук-Вељка Турци су заузели Неготин и Крајину.
УМЕТНОСТ
Народ је о Хајдук-Вељку испевао многе песме. Најпознатије су Расло ми је бадем дрво и Болан ми лежи Кара-Мустафа.
ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ
Чучук Стана, мала и крхка жена Хајдук-Вељкова, такође је запамћена као јунак. Чак је и Хајдук-Вељков коњ Кушља запамћен као јуначки коњ. Кушља је знао да мења правац у трчању како би његов господар избегао турску кубуру, умео је у пуном галопу да стане како би турска сабља замахнула у празно, знао је и да клекне кад треба. У једном боју Кушља је ударцима задњих копита убио Соко-пашу, кога је његов узнемирени коњ збацио.