Призрен

Град у јужној Метохији, у подножју Шар-планине, на надморској висини од 500 метара. Подигнут на месту античког града Теранде и у близини византијске тврђаве Каљаје из XI века. У доба Византије Призрен је био значајан регионални центар и седиште епископије. Он остаје привредно и духовно средиште и у доба српске власти, када је био повремена престоница царева Душана и Уроша. Тада су недалеко од града подигнута нова утврђења, од којих је најпознатији Вишеград. Путници тог доба називали су Призрен царском престоницом, а у народној поезији град је био познат као „Српски Цариград“.

УМЕТНОСТ

Цркве и манастири подигнути у Призрену: црква Богородице Љевишке, манастирски комплекс Светих Архангела (три километара од Призрена), црква Светог Спаса (на оближњем брду), црква Светог Николе (у центру града), црква Свете недеље (испод Каљаје) – све из XIV века.

Богородица Љевишка је сазидана 1307. на месту старије, ранохришћанске цркве. Била је историјско седиште призренског епископа. Саграђена је на основи у виду уписаног крста са пет купола, а њене најстарије фреске потичу из треће деценије XIII века.

ИСТОРИЈА

Призрен је био најзначајније трговачко место Србије, са колонијама трговаца из Дубровника и Котора и разнородним становништвом. После пропасти Царства држали су га Мрњавчевићи и Балшићи, пре него што је у ХV веку изгубио свој некадашњи значај. У периоду турске власти град је добио нову структуру уништавањем српских богомоља и подизањем монументалних исламских грађевина: Бајракли Мехмед-пашине џамије, Синан-пашине џамије, каменог моста и великог хамама. Залагањем великог добротвора Симе Игуманова и руског конзула Јастребова у Призрену је 1871. подигнута богословија, и он постаје расадник образовања за све Србе под турском влашћу. У време турских ратова овде је био центар политичког отпора Албанаца (Призренска лига).

После Балканских ратова Призрен је поново у саставу Србије. Овде је донета одлука о повлачењу војске преко Албаније у Првом светском рату. По ослобађању након Другог светског рата био је на кратко средиште Косова и Метохије. У социјалистичкој Југославији дошло је до великог пораста броја становника, прираштајем и досељавањем Албанаца, истовремено и до исељавања Срба и Турака. Крајем XIX века Срби су били у благој већини у односу на албански живаљ. Један век касније из Призрена су протерани сви Срби.