Српски писац, философ и језикословац (1742–1811), један од највећих предводника националног и културног препорода Срба. Заступао је идеје европске просвећености и културе остајући истовремено српски родољуб и искрени верник Православне Цркве. У време Првог српског устанка придружио се саставу Правитељствујушчег совјета (устаничке владе) као први попечитељ (министар) образовања.
Рођен у Чакову у Банату као Димитрије, кад се замонашио у манастиру Хопово добио је име Доситеј. После три године напустио је манастир. У жељи за учењем и стицањем што ширег знања и културе, четрдесет година свог живота провео је у путовањима по Европи и Малој Азији.
Од самог почетка устанка ставио се у службу српских устаника. Најпре је прикупљао прилоге, а потом вршио поверљиве политичке мисије између Русије и српског народа.
На позив Карађорђа Петровића дошао је у Београд да у новооснованом Правитељствујушчем совјету (српској влади) преузме управу попечитељства просвјешченија (министарства просвете). Организовао је прве школе, мирио и упућивао устаничке старешине и постао лични секретар и саветник вожда Карађорђа.
Доситеј је помогао Србији да се упозна са тадашњим европским учењима и културом, највише путем писане речи. Писао је на народном језику намењујући своје списе најширим слојевима читалаца. Зато се он, уз Вука Стефановића Караџића, сматра оцем модерне српске књижевности.
УМЕТНОСТ
Најважнија дела Доситеја Обрадовића: Писмо Харалампију, Живот и прикљученија, Совјети здраваго разума, Езопове и прочих разних баснотворцев басне.
Доситеј је аутор познате родољубиве песме Востани, Сербије.