Мангулица

Мангулица је стара сорта свиња која замало да није нестала, као што су заувек изгубљене неке друге старе сорте, на пример шишка и шумадинка. Мангулица је настала укрштањем шумадинке и мађарских сорти. Мангулицу је гајио и кнез Милош на Дивчибарама, а у XIX веку ова свиња је била главни извозни артикал Србије. У Војводини је гајена све до средине XX века. Због коврџавих чекиња црне или жуте боје, позната и као вунена свиња, мангулица је изузетно отпорна и захвална за гајење, а њено месо је у последње време изузетно цењено. Иако је масно, оно је по својој хранљивој вредности висококвалитетно, поготово одговара деци у развоју, а садржај масти је такав да погодује људском организму. Они који су пробали овај сада редак специјалитет кажу да је укус печења од мангулице неупоредив. Мангулица све више гаји у Европи, а поново је присутна и у нашим крајевима. Мангулица воли да слободно пасе, али, као и свака свиња, не може без блата и ужива у каљугању. Праси три до шест прасића, који су слични прасићима дивље свиње – сиви са црним пругама.

ЈЕЗИК

У Вуковом Рјечнику поред мангулице нашле су се и речи мангулац – мужјак мангулице, и мангулче – прасе мангулице.

ГЕОГРАФИЈА

У Србији се организовано узгаја у резервату Засавица (код Сремске Митровице), у Сурчину, у Белој Цркви, Суботици, али и у Димитровграду и у околини Беле Паланке. И мангулица је добила свој фестивал – на Палићу је у марту 2010. одржан Празник шунке, на коме су промовисани производи и узгој мангулице.