Сабља

Сабља, пљоснато криво сечиво, вуче корене од мача наоштреног само са једне стране. Сабља је веома ефикасно оружје за јуриш лаке коњице пошто је њена кривина као створена за сечење при пролазу. Због тога је одувек била омиљено оружје номадских народа: Мађара, Турака, Авара, Хуна, Арабљана. Европа је ово оружје у највећој мери упознала у време крсташких ратова, од XII  до XIV века. Крајем XVIII века, са јачањем војне коњице широм европских земаља, сабља се почела уводити као главно оружје најбољих европских јуришника – хусара, а укидањем овог рода војске престала је да се користи као оружје. Сабља се и данас задржала у употреби као ознака официрске части и достојанства. Некада ударно, јуришно оружје постаје украс који се лепо слаже са свечаном униформом. На сабљи официра Српске војске угравиране су речи: Не вади ме без повода!

УМЕТНОСТ

Маркове сабљеМарко Краљевић познаје очину сабљу.

ИСТОРИЈА

У наше крајеве сабља је стигла са Истока. Најчувеније сабље су коване у Турској, а недостижне у Дамаску (Сирија). Сечиво, душа сабље, правило се од нарочитог челика. Израду тврдог сечива дамаски мајстори су чували као заклету тајну. Сабљама су давана разна имена по месту израде: димискија (из Дамаска), мисирлија (Египат), исфиханка (Исфахан (Персија)), маџарка, алеманка, џерманкиња, прекоморка, млетачкиња…