Сеоба Срба

Велика сеоба Срба догодила се почетком 1690. године, током Великог бечког рата између Аустрије и Турске, који се неколико година касније окончао Карловачким миром. Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила Угарску и Србију и продрла до Македоније. Срби су подигли устанак и ушли у рат на страни Аустрије. Услед напада Француске, аустријска војска је морала да се повуче са Балкана. Том приликом је 40 хиљада Срба, на челу са патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем, у страху од турске одмазде напустило Србију. Непосредно пред прелазак границе Срби су у Београду одржали црквено-народни сабор, на коме су се договорили које ће захтеве упутити аустријском цару. Леополд Први је Србима издао дозволу да се населе гарантујући им црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.

ГЕОГРАФИЈА

Цар Леополд је Србима дозволио да се населе у унутрашњости до предела градова Будима (стари град, део данашње Будимпеште) и Коморана, скоро 400 километара далеко од границе. Срби су и раније имали своје насеобине у градовима близу Будима. Након Велике сеобе српски досељеници су се настанили у градовима Табан, Острогон и Сент Андреја, где их има и данас.

ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ

Арсеније Трећи Чарнојевић, епископ Исаија Ђаковић.