Деспот Ђурађ Бранковић је био син господара Косова, Вука Бранковића, и Маре, кћери кнеза Лазара. Родио се 1377, а Србијом је владао од 1427. до 1456. У млађим данима често се са својим ујаком, деспотом Стефаном, сукобљавао по питању политике према Турцима, али га је деспот ипак именовао за свога наследника. Преко своје жене, Ирине Кантакузин, био је у роду са византијском круном. Запало му је да буде владар у најтежим временима за Србију – кад су Турци незадрживо надирали и учинила га трагичном фигуром српске историје. Балансирао је између Мађарске и Турске, кћер Мару је дао султану Мурату за жену, другу кћер је удао за рођака мађарског двора, а синови су му били ослепљени у турском заробљеништву. Богато је плаћао Дубровчане, који су му дали уточиште кад је остао без земље. Успео је чак и да поврати Смедерево пошто је први пут, 1439, пало под Турке, и да уз помоћ европске Лиге против Турака ове потисне на исток – а све је било узалуд. Нови Султан Мехмед освојио је Цариград 1453, а потом је кренуо на Србију. Деспот је умро 1456. Године – таман да не би видео крах своје земље и неслогу својих наследника уочи пропасти.
ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ
Жена Ирина Кантакузин (у народном сећању остала запамћена као Проклета Јерина), кћи Мара Бранковић, кћи Кантакузина (Катарина) Бранковић