Приповетка добитника Нобелове награде за књижевност Иве Андрића Аска и вук наизглед говори о јагњету и вуку, а заправо нам саопштава важне ствари о животу и смрти, о људима и нељудима, о жртви и прогонитељу и, пре свега, о улози уметности у свету. Аска, још готово јагње, суочена са вучјим чељустима започиње игру у којој прелази све границе наученог, која ће постепено омађијати старог вука и довести га пред чобанску пушку. Као кроз отворен прозор, кроз ликове Аске и вука сагледавамо најпре трагику исконског односа двеју животиња, затим однос жртве и мучитеља – каквих је на простору Босне одувек бивало, сагледавамо огроман распон људских могућности – од потпуне чистоте јагњета, до циничне, вучје крволочности, супротстављеност добра и зла и, на крају, животворну снагу уметности, која сигурну смрт претвара у живот и коју је, као посебан дар, могуће окушати можда само једном у животу. И на крају, пошто у најбољим уметничким делима ништа није црно – бело, ипак нам мало дође жао вука јер и он, обузет Аскином игром, као да се променио и постао мање вук. А шта је чобанин који изнемоглу Аску узима на рамена ако не Добри пастир, који у стадо враћа изгубљено јагње?