Вук Стефановић Караџић (1787–1864), реформатор књижевног језика и правописа, сакупљач народне књижевности, важи за једну од најзначајнијих личности српске књижевности и културе. Он то свакако и јесте, али би његово дело требало сагледати из више углова. Од непроцењивог је значаја то што је Вук записао и сакупио на једно место ризницу народне књижевности – лирске и епске песме, бајке, приповетке, изреке. Његовом заслугом књижевност једног малог, али слободољубивог народа изазвала је у 19. веку интересовање Европе. Србија је постала цењена, а чувени немачки писци браћа Грим превели су неке народне песме на немачки. У том периоду рађени су и преводи на француски.
Вук је извео и језичку реформу српског књижевног језика. Нормирао је српски народни језик и објавио два издања речника. Истовремено је реформисао азбуку по принципу један глас – једно слово, и тако је српско писмо постало фонетско. Тим фонетским писмом, Вук је написао и правопис новог српског књижевног језика, који је у Србији озваничен 1868. године. Принцип „читај као што говориш, пиши као што је написано“ је олакшао учење читања, а књижевни језик више није морао да се учи посебно. Нови књижевни језик је постао „доступан“ широким народним слојевима, али ће, са друге стране, све што је до тада написано постати неразумљиво за будуће генерације. Осим тога, нови књижевни језик није познао мноштво речи које су биле у старословенском и, касније, у српскословенском и славеносрпском, тако да је језик богослужења постао не само неразумљив, већ и тешко преводив на савремени језик.
ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ
Митрополит Стефан Стратимировић, Јован Хаџић, Ђуро Даничић, Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош