Њива

Реч њива у речнику стоји међу релативно малим бројем речи које почињу на њ. На примеру речи њива може се показати зашто је ћирилица за српски језик боља од накнадно прихваћене латинице. На пример, ако је на почетку реченице, пише се Njiva, а не NJiva. Ако ову реч хоћемо да напишемо тако да има сва велика слова, пише се NJIVA,што је погрешно јер би требало да се пише NjIVA. Са Њива тих проблема нема.

Земљорадња је основна људска делатност. У земљорадњи се најбоље огледа смисао људског рада и значај човековог садејства са Богом. Радом на њиви и посматрањем временских прилика човек може и да дубоко проникне у тајну настанка живота и промисао Божијег старања за људе. Преподобни Јустин Поповић је написао: „Да би настао само један цвет, потребно је читаво небо и читава земља.“ А за производњу људске хране неопходан је и човеков мукотрпни рад.

Њива је видљиви симбол тог рада, али и симбол плодне подлоге свега што живи. За овај свет се каже и да је Њива Божија, а да су људи посејани на ту њиву да би, уз Божију помоћ, израсли до Бога.

Србија је некада била скоро у потпуности пољопривредна земља. Српски сељак је живео од своје њиве, радом на њиви је хранио породицу, у ратовима је бранио „своју породицу и своју њиву“. Одбрана сопствене њиве као основна обавеза домаћина толико се дубоко урезала у свест Срба сељака да је у мирна времена изазивала и преосетљивост. Пошто њиве нису ограђене, у миру су између комшија понекад знале да избију велике свађе због делића њиве који су један другом грешком или намерно узели преоравши више него што им припада.

Симболички – човек је направљен од земље, од земље живи и кад умре, у земљу се враћа, а њива је парче земље које је човеку довољно за живот. Бити без своје њиве значило је бити пука сиротиња, бити животно угрожен. Беземљаш, човек без свог парчета земље – то је за Србе била страшна реч. Њива је била и најважније наследство. Између осталог, и због тога да се имања не би наслеђивањем цепкала и непотребно умањивала, Срби су доскора живели у породичним задругама. Што је нека породица била домаћинскија, имала је више и већих њива, али је морала имати и довољно чељади која ће ту земљу обрађивати.

Благо заталасан пејзаж шарен од многих правоугаоних њива типичан је пејзаж мирнодопске Шумадије, бразде њива као морски таласи којима се не догледа крај карактеристичне су за војвођанску равницу. Да би се пришло неком селу, може се путем или кроз њиве. Али газити посред њиве – не ваља. Њивом се, и кад је засејана и кад није, хода уз међу.

Свака стопа земље тамо је мени знана,
мириси што се дижу са шума и са њива.
Знам какво је небо у које доба дана,
какво весеље тамо, каква жалост бива…

Из песме Сећање на завичај, Десанка Максимовић