Јуначке песме

Српски народ, његови певачи, гуслари, спевали су мноштво јуначких епских песама. Подвизи јунака из старих времена, кад је Србија била слободна и моћна земља, као и подвизи хајдука и ускока, надахњивали су српски народ током турског ропства. Била је то народна историја која се усмено преносила, с колена на колено, био је то снажан импулс да се народ одржи кроз приповести о својим најбољим представницима. Епске песме су певане вековима, а систематски их је записао Вук у XIX веку. Сâм Вук је епске песме поделио у три целине, у три епохе српске историје, и назвао их песмама најстаријих, средњих и најновијих времена.

Јуначке песме најстаријих времена обухватају историју средњовековне Србије од Немање до последњих деспота. Многе од ових песама плод су само народне маште, па се овај циклус и назива неисторијским. Стварна епска историја почиње епохом у којој српска држава доживљава врхунац моћи , а затим и брз распад. То су песме о цару Душану, Урошу и властели из њиховог круга. То су песме преткосовског циклуса. Посебан циклус песама чине песме о Краљевићу Марку, омиљеном српском јунаку. Одатле се улази у круг песама о догађајима пре, за време и после преломног догађаја у нашој историји – Косовског боја. То су песме косовског и песме покосовског циклуса. Последње из песама средњих времена су песме хајдучког и ускочког циклуса. У песме најновијих времена спадају циклуси песама о ослобођењу Србије и о ослобођењу Црне Горе.

ЈЕЗИК

Реч еп долази од грчког глагола еипеин – казивати, одакле је еп, епос – јуначка, херојска песма

ИСТОРИЈА

Гусларска традиција певања јуначких песама наставила је да живи – поглавито у Босни и Црној Гори – али као издвојен фолклорни феномен, без општенародног значаја. Тако су испеване и песме о јунацима Првог и Другог светског рата, као и последњих ратова на тлу бивше Југославије.