Кум

Посебно место у породичним односима заузима једна особа која није у крвном сродству ни са ким из породице – кум. Кум је заштитник породице, а  кумство је духовно сродство. Овај обичај познат је свим Словенима и води порекло из прехришћанских времена. Кум је некада био посредник између породице и предака, а кроз Цркву је кумство укорењено у кумству светог Јована Крститеља – Христовог кума. Кумим те Богом и светим Јованом – говорило се кад се тражило од некога да кумује. Кумство се не одбија. Кум је некада био само један за читав род, али данас свака породица има свога кума. Један кум треба да кумује у свим битним догађајима – на венчању, као и на крштењу, приликом давања имена детету. Кум се као отац стара за духовни пут својих кумчића. Кумство се наслеђује и преноси, али некада, ако је неуспешно, може и да се прекине. За кума се никад не узима комшија – са којим се увек може посвађати, а кумство је светиња. Кум, па Бог – говорило се у неким крајевима, док су у другим били умеренији – што је Бог на небу, то је кум на земљи. Кум је мили и златни. Пред кумом се скида капа, пада се на колена, љуби се земља, целива се у прса, куму се држи здравица на слави. Са кумовљевом се породицом не склапају бракови јер већ постоји сродство – сви чланови његове породице такође су кумови.