Моравска школа

У моравској Србији кнеза Лазара, крајем XIV века, развио се један нарочит стил градње цркава и манастира, познат као моравска школа. У Србију тог времена, бежећи од Турака, стигли су најбољи мајстори из источних земаља. Упркос томе што су мајстори који су подизали цркве били странци, моравска школа се сматра најсрпскијим, најоригиналнијим стилом у средњовековној српској архитектури. Имала је неке посебне карактеристике – цркве су подизане на тролисној основи (у виду три листа), имале су једну или пет купола и, понекад, припрату (улазни део), на којој је такође била купола. Оно што је посебно одликовало цркве моравске школе био је њихов спољни изглед – зидови су били од наизменичних редова црвене опеке (цигле) и сивкастог малтера, а имали су и пуно украса у виду преплета, стубића, лукова, шаховских поља, тако да се добијала једна са пуно укуса израђена шарена површина. Цркве су биле украшене и розетама – ружама, кружним вајарским украсима. Најпознатије цркве моравске школе су Раваница, Лазарица, Манасија, Каленић, Љубостиња, Наупара, Нова Павлица, Враћевшница.

ГЕОГРАФИЈА

Највише цркава у моравском стилу подигнуто је у околини Крушевца, Лазареве престонице.