Све до почетка XX века у српском народу су била уобичајена два типа грађења куће – брвнара или динарска кућа, заступљена у западним областима, и бондручара или моравска кућа, моравка, честа у централној, источној и јужној Србији. Брванара је грађена од дрвета, од брвана, и имала је кров од дрвених плоча – шиндре. Моравка је имала костур од дрвета који се испуњавао лакшим материјалом и блатом – бондруком. Који год да је тип био у питању, кућа је обично имала два дела – један који се звао кућа, у коме су били огњиште, софра итроношци, и други – соба, у коме се спавало и где је била и пећ. Моравска кућа је у Поморавље стигла током сеоба народа са Косова и развила се од такозване косовске приземљуше. Најпре јој је додат трем, потом још једна соба, па онда проширење трема – чардак, на коме се и спавало. Ако кућа има спрат, трем, има два дела – ајет и доксат – горњи део који је служио за одмор. Тремови су најпре били од лепих дрвених греда да би се касније појавили и лукови, који су посебна карактеристика моравске куће. Нажалост, ове лепе куће су у XX веку замењене модернијим (и ружнијим) типовима, а данас их можемо видети у дубини сеоског дворишта, запуштене и оронуле, како служе углавном као остава. Последњих година понегде се и подигне понека кућа моравског типа, а овај начин грађења преживео је једино код манастирских конака.