Винчанска култура представља најразвијенију европску културу млађег неолита (млађег каменог доба – између V и IV миленијума пре Христа). Тако је названа по археолошком налазишту у Винчи (Бело Брдо), а била је раширена по централном Балкану, у Подунављу и Поморављу, све до Македоније и Босне – на територији већој од било које неолитске културе Европе. Њена насеља су била већа и од првих градова Месопотамије, Егеја и Египта. Сама Винча је била град – метропола насељена великим бројем становника, економски и културни центар. Винчанци су се бавили пољопривредом, сточарством, али и ловом, риболом и сакупљањем. Гајили су многе животиње и културе које се и данас гаје. Били су први на свету који су се бавили металургијом бакра – метално доба почиње баш ту, у Винчи.
ЈЕЗИК
Не зна се којим су језиком говорили Винчанци, али су на керамичким посудама нађени знаци (винчанско писмо) око којих научници још увек не могу да се договоре шта представљају – да ли право писмо или само знаке.
УМЕТНОСТ
Винчанске фигурине од печене глине представљају најбоље примерке праисторијске уметности. Најпознатије су Lady of Vinča и Видовданка, женске фигуре, и Хајд ваза.
ГЕОГРАФИЈА
Село Винча, на десној обали Дунава, удаљено је 11 километара од Београда
ИСТОРИЈА
Ископавања у Винчи започела су 1908. да би се пре Другог светског рата Винча прочула и у свету. Ископавања су вршена и после рата, а настављена су 1998. уз примену рачунарске технологије.
ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ
Археолог Милоје Васић