Једини српски нобеловац, писац Иво Андрић, био је прави космополита – грађанин света. Рођен је 1892. у Аустро-Угарској у Травнику у Босни, детињство провео у Вишеграду и Сарајеву, школовао се на универзитетима у Загребу, Кракову (Пољска), Бечу и Грацу (Аустрија), био је у дипломатској служби Краљевине Југославије, између осталог као амбасадор у Берлину (Немачка), да би са почетком Другог светског рата дао оставку на ту дужност. Остатак живота је провео у Београду, где је и умро 1975. године. У младости је био припадник револуционарне националне организације Млада Босна; био је више пута хапшен; активно се залагао за југословенске идеје. Као дете из мешовитог брака, најпре се изјашњавао као Хрват, а касније као Србин. Писао је у почетку ијекавским, а касније екавским изговором српског језика. Његово стваралаштво се може поделити у три фазе – у првој је писао углавном песме, у другој приповетке, док су у трећој фази, после Другог светског рата, настали романи, по којима је и најпознатији. За роман На Дрини ћуприја, али и за целокупно дело, 1961. је добио Нобелову награду за књижевност. Његова дела су написана у духу реализма, и у њима је на најбољи начин осликан свет Босне, у којој једни уз друге живе Срби, Турци, Хрвати, Јевреји, и у којој се преламају утицаји турског истока и европског запада. Његова дела су превођена на многе светске језике, а данас га као писца присвајају и Хрвати и Бошњаци.
УМЕТНОСТ
Романи На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Омер–паша Латас, Госпођица, приповетка Проклета авлија, афористички записи Знакови поред пута, песме у прози Ex ponto.