Бајке су један од родова народне књижевности. У бајке су понајвише уграђена стара веровања једног народа, његова специфична слика света. Бајке врве од чудесних бића – како добрих, тако и злих, а најчешће сличних људима – час добрих, а час злих. Бајке одсликавају једно потпуније негдашње схватање света као јединства видљивог и невидљивог, материјалног и духовног. Бајка је слична миту, али док је у миту јунак надљудскобиће у надљудском свету, у бајци налазимо обичног човека у чудесном свету. Свет бајки је свет природе у коме јунак – путем борбе или савезништва са надљудским, али још увек природним силама – тражи и налази своје место. Јунак бајке је обично најмлађи краљев син који до свог будућег владарског места доспева борећи се са злом браћом, против змајева и дивова, уз помоћ чаробних предмета и демонских помагача. Свет бајки је свет паганског човека који још увек није познао могућност да се природом влада љубављу, у заједништву Бога, човека и света. Бајке се завршавају тако што њихови јунаци живе срећно до краја живота, а можда и дуже – слутња хришћанског завршетка у прехришћанским временима.
ЈЕЗИК
Реч бајка потиче од прасловенског глагола „бајати“, причати, приповедати, који је временом добио други смисао, па, према народном празноверју, сада значи „врачати, чарати“.
УМЕТНОСТ
Најпознатије српске бајке – Баш-челик, Биберче, Златна јабука и девет пауница, Змија-младожења, Чардак ни на небу ни на земљи.
ИСТОРИЈА
Као и народне песме, тако је и бајке записао Вук Караџић. Иако су записане тек у XIX веку, у њима су изражена стара, прехришћанска веровања.