Труба је, као ислужени музички инструмент из војних касарни и бојева, у Србију стигла после Првог светског рата. Трубе су доносили војници трубачи, „значари“. Ускоро су на њима свирали кола и песме, а уместо повечерја и позива у бој, труба је све више представљала знак за весеље. Између два светска рата у брдима западне Србије није било села без трубача. Зато се фестивал трубе одржава у Гучи у Драгачеву.
Најбољи трубачи у Србији долазе из три области – из Западне Србије (златиборско-драгачевски трубачи), са Југа (врањски трубачи) и из Источне Србије (влашки трубачи).
Посебно су чувени ромски трубачи из Врања и околине. Без њих је тешко је замислити неко народно весеље у Србији – било да је реч о свадбама, испраћајима момака у војску или о прославама спортских победа. У Врању постоји изрека и мртав болан се диза да чује врањску трубу.
УМЕТНОСТ
Композиције за трубаче: Са Овчара и Каблара, Ђурђевдан, Месечина, Изгубљено јагње, Врањски чочек
ГЕОГРАФИЈА
Врање, Западна Србија, Источна Србија
ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ
Бакија Бакић, Фејат Сејдић, Екрем Мамутовић, Бобан Марковић