Задужбине

Задужбинарство код Срба има дугу традицију. Обичај да се „за душу“ подигне црква посебно су неговали српски владари Немањићи, али и властела. Манастири, владарске задужбине, и данас су оно највредније што у Србији постоји. Традиција задужбинарства је посебно негована у XIX и у првој половини XX века, када су имућни Срби, трговци, адвокати, банкари, подизали грађевине и поклањали их за опште добро. У то време су подигнуте најлепше и најзнаменитије зграде у Београду. Коларчев Народни универзитет, Капетан-Мишино здање (седиште Универзитета у Београду), задужбина Николе Спасића (комплекс Градске болнице је само један део ове задужбине), задужбина Симе Игуманова, позната као Игуманова палата, део су наслеђа које су завештали познати и непознати Срби који су имали свест да је за њихов успех и добробит у животу заслужан и народ из ког су потекли. Задужбинарство представља снажну свест о важности заједнице и о месту сваког појединца у њој.

ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ

Постоје задужбине у виду  новчаних фондова или завештање сопствених дела које су остале иза многих писаца, сликара. У Београду постоји Вукова задужбина, Доситејева задужбина, Андрићева задужбина, задужбина Бранка Ћопића, Милоша Црњанског, Десанке Максимовић, …