Епска драма у стиху, Горски вијенац представља врхунац српске књижевности епохе романтизма. Дело је написано 1846. на Цетињу, а штампано 1847. у Бечу. Инспирисан народним језиком и песничким делом свог учитеља, Симе Милутиновића Сарајлије, Његошев Горскивијенац је написан народним језиком, у десетерцу. Тема Горског вијенцаје почетак борбе српског народа у Црној Гори за ослобођење од Турака и догађај са почетка XVIII века познат као „истрага потурица“ – борба православних против исламизованих, „потурчених“ Црногораца. Његош је око овог догађаја исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости – од времена Немањића до XVIII века, насликао свакодневни црногорски живот, празнике и скупове, народне обичаје. Горски вијенац нам пружа и ширу слику – слику Црне Горе у којој се мешају три цивилизације – српска, патријархално – херојска, турска – исламска, и млетачка – западноевропска цивилизација. Главни ликови у Горском вијенцу су владика Данило, владар Црне Горе; игуман Стефан, мудри старац; и народни јунаци Вук Мандушић и Вук Мићуновић. Битну улогу има и „коло“ – кроз које се чује глас црногорског народа.
ЈЕЗИК
Горски вијенац обилује стиховима у којима се огледа народна мудрост, и који су и за данашње генерације извор те мудрости. Неки од најпознатијих стихова Горског вијенца:
„Чашу меда јошт нико не попи / што је чашом жучи не загрчи,“
„Тврд је орах воћка чудновата, / не сломи га, ал` зубе поломи!“
„Ко на брдо, ак` и мало, стоји / више види но онај под брдом.“
ИСТОРИЈА
Владика Данило Петровић, први владика из братства Петровића, владао је Црном Гором од 1697. до 1735, у време сукоба Аустрије, Млетачке републике и Русије са Турском. Црна Гора се укључује у ове сукобе. Када је реч о истрази потурица, неки историчари њену историографрску веродостојност доводе у питање.