Марко Миљанов, српски писац из Црне Горе, јединствен је по томе што је научио да пише тек у шестој деценији живота, али га то није спречило да се у историју српске књижевности упише јединственим делом Примјери чојства и јунаштва. Рођен је 1833. у црногорском племену Кучи, у време кад су и војводе Милошеве Србије биле махом неписмене. Учествовао је у борбама против Турака. Нуђена му је и титула војводе, али се он – уместо за рат и политику – на крају одлучио за слово о чојству и јунаштву, у којем о себи самом није рекао ни реч. То је била и једна од особина јунаштва – да се не хвали собом. Примјери су одиста примери из живота, кратки догађаји из живота јуначких Црногораца, испричани живописним, народским језиком, кроз које се даје поука о битним стварима у животу. Почињу кратким примером о томе колико је љутња штетна за човека, а у наставку говоре о важности дате речи, о братској љубави, о великодушности, о дужности у тешким тренуцима, о побратимству, о признању непријатељу, о истинском јунаштву и, пре свега, о части. Марко Миљанов нас подсећа на истинско значење израза чојство и јунаштво, који је у нашем времену изгубио свој прави смисао. Правог јунаштва нема без чојства, без човечности. Јунаштво је јунаштво само онда када пред собом има неки виши циљ, кроз који човек остварује своју човечност. Марко Миљанов је умро 1901. године.
ВЕРА И ОБИЧАЈИ
На чојство је у скорије време највише позивао блаженопочивши Патријарх српски Павле, чија се цела проповед често сводила на позив: „Будимо људи, а не нељуди.“ Људскост, човечност у хришћанском значењу увек има и божанску димензију јер је човек створен по узору на Бога. Човечност је за хришћане увек богочовечност јер указује на позив човеку да постане Бог, што је остварено у богочовеку Христу, Сину Божијем.
ИСТОРИЈА
Много је људи писало о Марку Миљанову, Србину из Црне Горе, кога су и Албанци ожалили пославши одред лелекача које су нарицале: “Благош тебе, Мар-Миљанин, е ћеш живјет довијека!”