Вођа Другог српског устанка и кнез Србије од 1815. до 1839 у првом и од 1858. до 1860. у другом мандату. Учествовао је у Првом, предводио Други устанак и основао српску владарску династију Обреновића. Под његовом управом Србија је постала самостална кнежевина унутар Отоманског царства. Отпочео је процес обнове српске државности, као и унутрашње и спољне политике модерне Србије. Резултат Милошевог дипломатског умећа било је задобијање високог степена аутономије за Србију под врховном турском влашћу. Прогласи турског султана из 1830. и 1833. учинили су Србију сувереном кнежевином, а Милоша Обреновића наследним кнезом државе.
Народ Србије пружао је отпор Милошевом самовољном и често бруталном стилу владања. Он је – под притиском грађана – 1835. прихватио проглашење устава, али је искористио неслагање европских сила, Русије и Турске да га ускоро и укине.
Милош се 1839. повукао са власти у корист свог сина Милана, ускоро и Михаила. После убиства кнеза Михаила Обреновића власт у Србији је привремено прешла у руке породице Карађорђевић. Милош се вратио на власт 1858, две године пре своје смрти.
ЈЕЗИК
Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је од свог брата по мајци војводе Милана, који је био познат и цењен широм Србије. Титула Милоша Обреновића најчешће се наводи као књаз, што је стари славеносрпски израз за звање кнеза. Исти израз стоји у корену речи књажество, са значењем кнежевина.
ВЕРА И ОБИЧАЈИ
Поштовање које је српски народ указивао Милошевој политичкој и преговарачкој мудрости утицало је на то да су многе његове изреке постале део националне традиције – у виду прича, анегдота, чак и пословица.
ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ
Господар Јеврем и господар Јован – Милошева браћа, кнегиња Љубица (рођена Вукомановић) – Милошева жена.