Светац, светитељ је неко кога је Господ прославио, а Црква препознала као светог, испуњеног Богом, блиског Богу. Светост је циљ и смисао хришћанског живота, оно због чега вреди живети. И умрети. Ко умре са Богом, никад не умире.
Светитељи су заволели Христа свим својим срцем и Он је за њих постао најважније. Христос је за њих постао Све: њему су принели све што су имали, па и себе саме. Својим животом прославили су Христа, а он је њих прославио узевши њихову смртну природу и вративши им је преображену, обасјану светлошћу Божије благодати. Учинио их је синовима Божијим по усвојењу, учесницима Вечнога Живота, житељима Царства Божијег.
Хришћани су сви позвани за светост, и постају свети на различите начине, у различитим службама, на различитим животним путевима. Светитељи које је Црква препознала само су делић светих кроз историју, а имена свих светих испунила би читаву земљу. Ако њихова имена нису упамтили људи, Бог их памти – заувек. Светима Црква зове и бестелесне анђеле Божије, и као првог њиховог војсковођу – арханђела Михаила.
Својим светитељима, а пре свега самоме Богу, који је извор њихове светости, Црква посвећује посебне дане – празнике. Бог је један, али су путеви ка њему различити. У црквеном календару видимо свете апостоле, пророке, великомученике, мученике, подвижнике (оне који су живот провели у одрицању и молитви) итд. У Цркви Христовој многе жене су препознате као светитељке. Тако и међу њима има великомученица, мученица, исповедница вере, подвижница итд.
Велики број светитеља је још за живота исцељивао болеснике. Они су и после своје смрти продужили да помажу онима који им са вером и страхом Божјим приступају.
Велики број светитеља Бог је прославио тиме што им се тела после смрти нису распала. Остале су њихове мошти. Мошти су понекад нераспаднуте, понекад се састоје само од костију. Неке од костију испуштају мирис или су мироточиве – испуштају миришљаво уље.
Светитељи су заједнички целој Цркви ма из ког народа да долазе. Сви православни имају светитеља из свог рода. Велики је број светитеља које је српски народ дао Цркви. Од светог Јована Владимира, краља зетског; преподобног Прохора Пчињског; Стефана Немање – светог Симеона Мироточивог; преподобне Анастасије – Ане, мајке светитеља Саве; Светог Саве; многобројних Богу посвећених српских владара из лозе Немањића, епископа, архиепископа, монаха и монахиња, молитвеника и пустињака, мученика за веру. И још увек их даје.
Сви они су светли пример, сви они пред Богом заступају свој народ, али и цели људски род – за вечност. И зато им се Срби обраћају у молитвама, славе их заједно са „старијим“ светитељима из других народа у породичним славама, призивају кад им је најтеже и захваљују им се кад им је најлепше.
Свети Симеон Богослов је написао: „Светитељи у свакој генерацији, придружени онима који су овај свет напустили пре њих и као и они испуњени светлошћу, постају златни ланац у коме је сваки Светитељ као одвојена карика, спојена са следећом кроз веру, дела и љубав. Тако у Једноме – Богу они чине један ланац који не може лако бити прекинут.”
НЕКИ ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА:
Јован Владимир, свети – краљ зетски
Прохор Пчињски, преподобни
Гаврило Лесновски, преподобни
Симеон Мироточиви, свети –Стефан Немања
Анастасија, преподобна –Ана, мати Светог Саве
Сава, светитељ – први архиепископ српски
Петар Коришки, свети
Стефан Владислав I, свети – краљ
Стефан Милутин, свети – краљ
Стефан Дечански, свети – Стефан Урош III, краљ
Лазар, свети великомученик – кнез
Стефан Лазаревић, свети – деспот
Синаити, преподобни:
Ромил Раванички, Роман, Нестор, Мартирије,
Сисој, Зосим Тумански, Григорије Млчалник, Јов
Јоаникије Девички, преподобни
Ангелина, преподобна – деспотица
Максим, светитељ – архиепископ – Ђорђе Бранковић, деспот
Ђорђе Кратовац, свети новомученик
Рафаило Банатски Хиландарац, преподобни
Василије Острошки Чудотворац, светитељ
Стефан Пиперски, преподобни
Петар Цетињски Чудотворац, светитељ
Авакум, преподобни – ђакон
Вукашин из Клепаца, свети мученик
Владика Николај српски, свети