Средњи син Стефана Немање, из политичких разлога – као зет византијског цара – на престо дошао преко тадашњег реда наслеђивања. Владао је од 1196. до 1227, а од 1217. као краљ. Вештим политичким маневрима успео је да Србију проведе кроз тешко време крсташког освајања Цариграда. Уз помоћ брата Светог Саве ојачао самосталност Србије, али и дао новој, аутокефалној Цркви велику унутрашњу самосталност и значајне земљишне поседе. Отада су у Србији световна и црквена власт биле уско повезане. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жича. Написао је и Житије Светог Симеона, биографију свог оца Стефана Немање. Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша Првог, затим Предислава, будућег српског архиепископа Саву Другог, кћер Комнину и још једну кћер непознатог имена. Непосредно пре смрти замонашио се и узео име Симон.
ВЕРА И ОБИЧАЈИ
Српска Православна Црква га прославља као преподобног Симона сваког 7. Октобра, тј. 24. септембра по старом календару.
ИСТОРИЈА
Стефана је на престолу наследио најстарији син Стефан Радослав.