Труба је регистарски највиши лимени дувачки инструмент светлог и продорног звука који је од давнина кориштен за војничке сигнале и свечане фанфаре. Труба је и изражајни мелодијски инструмент, а захваљујући усавршеном механизму вентила и у извођачкој техници, достиже завидан виртуозитет, који се посебно истиче у џез-музици.
ИСТОРИЈА
Постоје записи путописаца из шеснаестог века о постојању музичких капела у Србији за време турске власти, а то значи и труба од метала. Употребљаване су на дворовима и у војне сврхе, а народ је, како он каже, имао своје инструменте – међу којима рогове и трубе направљене од коре дрвета. После Другог српског устанка кнез Милош је – да би увеличао свечаности на свом двору у Крагујевцу – основао први војни оркестар са европским музичким инструментима, а потом позвао у Србију музичара и капелника Јосифа Шлезингера да музицирању и свирању обучи људе из народа. Српске војнике на фронту у Првом светском рату у паузи битке је увесељавала управо труба. У XX веку војничка труба продире и у мирнодопску употребу. Нарочито се припитомила у западној и јужној Србији. Није више позивала на јуриш, већ на радост и весеље.