Вук је стара словенска реч. За вука се користи и реч курјак.
Вук је пре хришћанства био тотемска животиња старих Словена, митски предак. Он је у митологији и фолклору Словена заузимао веома важну улогу. Стара словенска религија је обиловала ритуалима који се односе на вука – то су били ритуали чији је циљ заштита од ове животиње или ритуали који се односе на култ предака. Вук је био поштован и уливао је страх. И у старим, предхришћанским религијама других народа вук је имао посебно место. Више старих народа је вука сматрало својим претком, а Ромула и Рема, легендарне осниваче Рима, отхранила је својим млеком – вучица.
Вук је био пратилац митских словенских божанстава, а народна машта га је после примања хришћанства доделила као пратиоца оцу хришћанске Србије, Светом Сави.
У српском народу је често лично име Вук. Раније се веровало да онај ко носи име тотемске животиње бива заштићен од свакавих зала. Као траг таквог веровања остала су српска имена као што су Вук, Вукашин, Вукан, Вучица и Вукица, као и презимена Вучић, Вујошевић, Вукадиновић, Вујовић, Вучелић и многа друга.
До појаве цивилизације вук је био најраспрострањенија животиња на земљи. Било га је у целој Европи и Азији, све до северне Африке, као и у Северној Америци. У новије време скоро је искорењен, али се веће групе могу наћи на северу – у Сибиру и Канади, Монголији, понегде у Источној Европи… Вукова још има и по планима у Србији и Босни. Некада, док је Србија била прекривена непрегледним шумама, било их је много више. Вук је изразити грабљивац. Велики је колико и најкрупнији овчарски пас, може да достигне тежину од преко седамдесет килограма. Боја длаке му се креће од жућкасте до тамносиве.
Вукови увек лове у чопору и сви чланови чопора учествују у лову, мада само од два до четири вука директно усмрћују плен. Вучји чопор се налази у непрекидној потрази за пленом. Предводник чопора је увек женка. Најјача вучица се пари са најјачим мужјаком. Женка коти младе у јазбини коју сама ископа или прошири јазбину јазавца или лисице. Младе женке коте од 2 до 4 вучића, а старије, пак, од 4 до 6 младих. Вукови су брижни родитељи и спремни су да нападну и човека да би одбранили окот.
Када, нападајући стоку, почну да праве велику штету, сточари – да би убили вукове – организују хајке, у којима учествује што више људи. Данас хајке на вукове организују углавном спортски ловци, којих се за ту прилику скупи и по хиљаду и више – са свих страна. Хајке на вукове се сваке године одржавају на Златибору, на планини Ртањ код Сокобање, на Јастрепцу, на планини Радан код Куршумлије, на Озрену код Добоја у Босни.
Ипак, вука осим у зоолошким вртовима данас можете најпре наћи у многобројним причама, које још чувају успомену на време када је вук био најприсутнији грабљивац, тајанствена шумска звер од чијег далеког завијања подилази језа и људе поред топлог огњишта.
Вук је ушао и у многе српске пословице:
Ми о вуку, а вук на врата.
Вук длаку мења. али ћуд никако.
Вук је и у кавезу вук.
Вук на вука ни у тору неће.
Глад и курјака из шуме ишћера.
Ако си ти вук, нијесам ни ја ћук.
Кад идеш вуку на част, поведи пса са собом.
Која се овца од стада одвоји, вук ће је појести.
Није вук ничије среће изио.
Сва је хука на вука, а иза вука и лисица сита.
Терао зеца па истерао вука.